Иво Андрић

Коса
Пазарни дан у касаби пун је свакојаких шумова и звукова, рике говеда, блејања стоке, пословне вике и људских дозивања. Али изнад свега тога чује се кроз главну чаршију метални звук; то сељаци пазарују и пробају косе куцкајући њима о камене прагове магаза.
Дан, дан, дан… цин, цин… тен, тен!
Тако поваздан одјекује чаршијом.
Сељак не мисли много ни дуго унапријед о пословима, али у тренутку кад посао свршава, он сав легне на њега и тада мисли упорно, усредсређено и некако целим телом и свом снагом. Такав је посао и куповање косе.
Овај Витомир је са сунцем сишао у касабу са свог стрмог и високог села, оридао оно што је имао да прода и сад је пред њим пролећни дан и у њему једна мисао и један посао: да купи косу.
Прво мало поразговара с људима и распита, затим прође неколико пута, испред свих гвожђарских магаза, и најпослије се реши и уђе у ону коју најбоље познаје. Трговац га пита шта му треба, а он одговара лукаво, нејасно и само прелази очима преко површине робе, тражећи косе. Најпосле, мало се ода он, а мало погоди трговац, и шегрт изнесе пред њега жељене косе, умотане јутом, увезане ликом у сноп, као сабље.
Сељак чучи, вади једну по једну, загледа јој кривину, боју и сјај, опипава прстом рез, хвата је обема рукама, приноси образу као пушку и гледа низ оштрицу, као да нишани. Пљуцка на челик, лиже га и трља. Поред њега стоји шегрт, ситан и крезуб, а очице му већ играју, лукаво и недетињски.
Кад изабере и одвоји две-три најбоље, сељак излази са њима напоље и ту стане да куца сваком косом о камени дућански праг, једном по једном, дуго и пажљиво. Шегрт је пошао за њим и не скида поглед са косе, а он би дао много да се може ослободити тога вижлета и остати насамо са косом коју испитује; тако би јој, чини ми се, лакше открио недостатке. Труди се да заборави и шегрта и све око себе. Куцне косом о камен, па је одмах принесе уху, као хоровођа звучну виљушку, ослушкује дуги звук челика и прати га и онда кад га нико више не чује. Израз лица му је потпуно занесен и отсутан јер, идући за тим звуком, он и није ту у чаршији, где нема шта да ради и где долази само по нужди, него негдје у свцом чаиру, у јеку косидбе, где чује ту исту косу како, већ насађена и откована, сикће као гуја у трави и преваљује откосе у правилним полукружним шарама низа стрму ливаду.