Написао: Иво Андрић

Пазарни дан у касаби пун је свакојаких шумова и звукова, рике говеда, блејања стоке, пословне вике и људских дозивања. Али изнад свега тога чује се кроз главну чаршију метални звук; то сељаци пазарују и пробају косе куцкајући њима о камене прагове магаза.
Дан, дан, дан… цин, цин… тен, тен!
Тако поваздан ођекује чаршијом.

Сељак не мисли много ни дуго унапријед о пословима, али у тренутку кад посао свршава, он сав легне на њега и тада мисли упорно, усредсређено и некако целим телом и свом снагом. Такав је посао и куповање косе.
Овај Витомир је са сунцем сишао у касабу са свог стрмог и високог села, оридао оно што је имао да прода и сад је пред њим пролећни дан и у њему једна мисао и један посао: да купи косу.

Прво мало поразговара с људима и распита, затим прође неколико пута, испред свих гвожђарских магаза, и најпослије се реши и уђе у ону коју најбоље познаје. Трговац га пита шта му треба, а он одговара лукаво, нејасно и само прелази очима преко површине робе, тражећи косе. Најпосле, мало се ода он, а мало погоди трговац, и шегрт изнесе пред њега жељене косе, умотане јутом, увезане ликом у сноп, као сабље.

Сељак чучи, вади једну по једну, загледа јој кривину, боју и сјај, опипава прстом рез, хвата је обема рукама, приноси образу као пушку и гледа низ оштрицу, као да нишани. Пљуцка на челик, лиже га и трља. Поред њега стоји шегрт, ситан и крезуб, а очице му већ играју, лукаво и недетињски.

Кад изабере и одвоји две-три најбоље, сељак излази са њима напоље и ту стане да куца сваком косом о камени дућански праг, једном по једном, дуго и пажљиво. Шегрт је пошао за њим и не скида поглед са косе, а он би дао много да се може ослободити тога вижлета и остати насамо са косом коју испитује; тако би јој, чини ми се, лакше открио недостатке. Труди се да заборави и шегрта и све око себе. Куцне косом о камен, па је одмах принесе уху, као хоровођа звучну виљушку, ослушкује дуги звук челика и прати га и онда кад га нико више не чује. Израз лица му је потпуно занесен и отсутан јер, идући за тим звуком, он и није ту у чаршији, где нема шта да ради и где долази само по нужди, него негђе у свцом чаиру, у јеку косидбе, где чује ту исту косу како, већ насађена и откована, сикће као гуја у трави и преваљује откосе у правилним полукружним шарама низа стрму ливаду.

Сељаци у пролазу зауставе се и застану тренутак-два покрај њега, ослушкују и сами, чине примедбе и дају савете, или просто кажу да све то куцање не помаже много, јер нема више некадашњих варцарских (Варцар, сада Мркоњић Град, мјесто у Босни, некад познато по изради добрих коса) коса. Витомир сваком одобрава, али, у ствари, иде само за својим ухом и својом мишљу.

Дуго тако куцка и ослушкује, док и трговац не изгуби стрпљење, велико и наслеђено чаршијско стрпљење, па не изиђе на врата и не стане мирним гласом, у ком има слабо савладане љутње, да га саветује и да му препоручује да изабере слободно једну од двије најбоље.
– Не треба ти мислити, Витомире, добра је коју год узмеш, ту фалинке бити не може.
– Ја – каже сељак, али не зато што је сагласан, него да би добио времена да размишља слободно и независно од трговчевих речи.

Ту је она што на тамној површини носи крупан и Витомиру неразмљив натпис златним словима “Боемхе & Сохн, Њиенер Неустадт” , и коју сељаци због тога зову Златка. Има друга коју зову Тиролка и која је сва у тамномодрим преливима од каљеног челика; слова на њој ситна и сребрна, а као заштитни знак: слика детелине са четири листа, и она сребрна.
– Не треба ти главу лупати – наваљује трговац – видиш писмо и слику, ђетелине.
– Ја, ја! – говори сељак расејано, а у себи добро зна да писмо превари и онога који уме да чита, а да слика опсени очи човеку па од онога што гледа не може да види оно што је у ствари.
– Ја, ја!

Свега толико одговара трговцу, али сам у себи он непрестано говори, говори косама, које држи у рукама и које су му испуниле и видно поље и све мисли и везале целу пажњу, за коју је он у овом лажљивом и подмуклом чаршијском мравињаку способан.
“Знам ја то, знам” говори он у себи. “Све што се пише и слика лијепо је да не може бити љепше и – сва та љепота траје док човјек не купи и не плати, а онда почиње оно што није лијепо, оно на чем свак зарађује, а сељак губи. Чувам се ја љепоте и златом везене јазије к’о гује у трави. Али учувати се не можеш! Не зна оштра трава на Дикавама шта су слова и слике, него тражи косу. А коса? Бар то знам шта је, није ми ово прва коју купујем; док је гледаш у дућану ти би реко сабља, бог дао, а кад је изнесеш на ону клету висину дикавску, насадиш на косиште, откујеш и ставиш да косиш, она се, роспија швапска, топи у трави к’о восак и нестаје под белегијом к’о леденица. Све ја то знам!”
Тако говори Витомир у себи, па опет куца, час једном час другом косом о камен, и ударцима хоће да их натера да кажу о себи истину која се крије иза шарене лаже и неразумљиве писане речи.

Затим опет узима сваку поједину и дуго је гледа. У златним и модрим вијугама на коси он “чита” њену судбину и види сав пут који је прешла док је из бела света дошла до њега сељака са Дикаве. Види – више слути него што види – рудник из којег је вађена гвоздена руда, и некакве пећи у којима је топљена, и ковнице у којима је добила име и облик косе, и стотине руку кроз које је после тога прошла, од фабрике, преко трговаца на велико, препродаваца у Бечу и Сарајеву, преко река и земаља, вожена, ношена и претоваривана, док није преко Романије и Сјемеча на кириџијским колима стигла у Вишеград. – И у свакој је руци понешто остало, свак је од ње нешто имао. Свак.

Све то наслућује Витомир мутно и нејасно, али живо као физички бол. А сад, после свега, треба да је купи он и да се носи с њом до њеног или свога краја; мора јер другачије бити не може. “Ах, посусталице свјетска!” – Витомир гневно удари јаче косом о камен, тако да трговац поново подиже главу иза тезге, и да и он сам, пренувши се из свог маштања, застаде мало постиђен.

После дугог куцања, премишљања и оклевања, најпосле се реши за једну од оне две косе. И то се не реши некако ођедном, као кад човек у воду скочи. Тада настаје још дуже погађање са трговцем. (То замори и самог трговца, навиклог на бесконачно, церемониозно, неискрено и упорно ценкање. И он ће вечерас. кад дође кући, умије се и сједне за вечеру, са дубоким уздахом рећи жени оно што јој је толико пута рекао: “Ах, мучна је ова рђа сељачка; тежа је његова крајцара него нечија форинта.”)

Кад најпослије пазари и плати, Витомир појаше свог коњића на коме је дотерао продане јабуке, а косу задене у празне араре савијене на самару, иза себе.

Уз пут је свратио и попио ракију, поразговарао с људима о свачему помало, а највише о купљеној коси. Частио је двојицу кумова који су навалили и траже алвалук; и сам је попио једну, па и двије и три више него обично. Све због косе. А са сумраком кренуо је узбрдо, пут свога села.

Мали коњић, припијен уз стрмину, као мрав. Витомиру се бистри у глави, а ракија му некако не мути памет, бар тако се њему чини, него подиже клонулу снагу и храброст, изазива свакојаке мисли, разапиње му груди и хоће да проговори и пропјева из њега. Сад тек почиње да јасно гледа и добро разумева и сад би тек, чини му се, могао да лепо разабере звук косе и да разговара са трговцем како треба. А то је увек тако: док је доле у чаршији, он је збуњен и неспретан, у свему мањи и пун немоћног неповерења у све око себе, па и себе сама, а чим се из оне чаршијске вреве и тескобе и стане да се пење пут Дикава, све му постаје јасно, враћају му се снага, сигурност и вера у себе. Тада све види и разуме. Али, идућег пазарног дана све ће се поновити и неће бити ништа боље.
Ето, то га увек љути и мучи.

Ошине коња, па се окрене и погледа ту скупо плаћену косу која га је и данас толико намучила а сад је ту, везана иза његових леђа, нераздвојна као венчана жена. А ко ће право и поптуно знати нарав мртвој ствари? Ко зна да ли је изабрао најбољу косу? Ко зна да није преплатио? Види израз трговачког лица у тренутку кад су пазарили, али не уме да га одгонетне, исто као што не уме да прочита име фабрике. Ко зна да ова пиргава и коласта, коју је дуго обртао и најпосле оставио није боља и тврђа од ове, иако је ова изгледала “гласнија” и “љућа”. Сад је свршено; за једну се на крају морао решити, али сумња га мучи једнако и нагони да се обазире непрестано и да с неповјерењем, оштро и кивно посматра своју куповину.

Окрене се надесно, види јој мрку пету, окрене лево, види јој вршак, као челичан полумесец на коме стварни месец, који се управо помаља на небу, оставља благ сребрнаст сјај. А сваки пут кад се окрене, каже својој новој коси по неколико речи које су и љубавнички нежне и душманске јетке.

– Јордами ти још мало, јордами. Нећеш дуго!… Не знаш ти још у какво си се село удала, младице! Ти мислиш да ће неко гледати у тебе к’о од заклетве и читати златна слова? Неће, не бој се! Не гледају у нас ни на шарено ни на писано. Нема овђе лакоће ни колајлука, ни травки, ни коси, ни жива човјека… Памтим ја како нас је мој покојни ђед Ристан – крвав чо’јек! – ишћериво све, и старо и нејако, да купимо сијено. Звијезда припекла, па ђеца падају у незнан. Мајка му се моли да пусти ђецу, а он се испријечи на њих: “Купи то сијено, рђо! Месо вам се не једе, кожа вам се не дере, па зашто сте на овој божјој земљи него да радите!”… Памтим, иха, памтим и горе од тога…

Витомир се смјешка коси која фино пресијава по месечини, и кроз стегнуте зубе, завршава са оштром слашћу у себи:
– Де, де! Ударићу ја тебе сутра на баквицу и под чаканац, да све искре из тебе врцају и да низ чаире ођекује. Па кад те стане писка под мојом белегијом, виђећеш шта су Дикаве! Спашће с тебе сва та гизда и варанција. Јакако! … Планина је ово, госпоја, љута и велика планина!
Ту Витомир угледа на слабој месечини зараван, звану Под грабићем. Одмах се осети ближе селу и запева из свег грла, зави вучки и отегнуто, без јасних речи и одређене мелодије, као да се неком свети и неког изазива.